21. Februar 2015
*** hvala NN na dijeljenju iskustva ***
Svi smo upoznati sa velikim kosmičkim promenama o kojima se već toliko piše da na kraju sve postaje kliše. Neću pisati još jedan tekst o tome kako nam dolaze sve naprednije generacije, kako smo mi (valjda) indigo deca koja bi trebala da donesu promene na planeti Zemlji, kao i slicne teorije koje, manje-više, zvuče krajnje patetično. Ono što sam primetila u zadnjih nekoliko meseci fasciniralo me je mnogo više od „kolektivnog buđenja svesti“, i već duže vreme pokušavam pisati o tome, ali ni sad ne znam da li ću uspeti u potpunosti da se izrazim. Ipak, pokušaću. Sve češće se dešava da neki neopisivi nagon tera ljude da se ponašaju u skladu sa svojom dušom, iako oni uopšte nisu u stanju objasniti šta im se zapravo dešava? Nešto ih nagoni da traže ljude koji su makar u minimalnoj konekciji sa Izvorom i da jednostavno budu u njihovoj blizini. Zašto? Ne umeju objasniti. - Ne znam šta mi se dešava, ali nešto me vuče ka tebi? Morao sam da ti se javim, drugačija si, u kojoj ti dimenziji živiš? Osećam potrebu da nešto menjam u životu, ali ne znam kako? Svaki dan je sve teže, loše sam volje, i šta god pokušam uraditi zlovolja me ne prolazi… Slični komentari se sve češće čuju, a u ovom slučaju ću vam navesti jedan primer muškaraca koji se javljaju ženi koja je dugo godina radila na sebi, razvijajući svoju intuiciju i, slobodno mogu reći, ojačala svoje moći. Ženi koja se suočila sa svojim najdubljim demonima i pobedila ih, a uz put je toliko očvrsla da deluje nepobedivo, poput neke prastare tvrđave koja uporno odoleva zubu vremena, ali i osvajačima koje istovremeno plaši i fascinira. Ona je svoj život uzela u svoje ruke, i bez obzira na sva nedaća koja je prate, svakim danom postaje sve više svesna sopstvene moći. Ona je prototip ženske hrabrosti i oličenje Boginje sa svim svojim manama i vrlinama. Žene jesu hrabrije od muškaraca, u to nema sumnje. Ne pokušavam na ovaj način nidopoštavati muški rod, to mi uopšte nije cilj. Svesna sam svih kvaliteta koje muškarci poseduju i odajem im priznanje, ali ovde pričam o hrabrsoti suočavanja sa sobom i vlastitim demonima (a svi ih imamo, ma koliko pobožni bili).Šta podrazumevam pod demonima? Strah (naš verni pratilac). Gordost. Aroganciju. Komplekse (svake vrste). Kukavičluk. Sebičnost. Pakost. Oholost. Samoobmanu. Potrebu za priznanjima spolja (da ti se ljudi dive, daju komplimente od kojih zavisi tvoje raspoloženje, govore kako si velika, mudra, pametna, sveznajuća, nepogrešiva i da si uvek, baš uvek, u pravu). Zavisnost (od alkohola, droga, hrane, vezivanja za druge osobe…). Izbegavanje suocavanja (priznati nekome šta zaista mislimo, reći NE kada mislimo NE, i pre svega biti iskreni sami sa sobom, što je verovali ili ne jedna od najtežih stvari u životu svakog čoveka).Spisak demona je ogroman i stalno se može dopunjavati, ali svako ko je barem malo iskren prema sebi može kod sebe pronaći neke osobine koje često nazivamo lošim, tj. svoje demone. Na prvi pogled deluje nemoguće: ma daj, ja nisam takva. Ali razmislite, pažljivo razmislite, pa ćete videti da ipak u vama postoji ona mračna strana. Svi je imamo! Baš takve nas je Bog stvorio, a po Njegovim rečima – mi smo savršena kreacija. Čemu onda potiskivanje mračne strane naše ličnosti? E to je ono sa čim se sve veći broj žena usuđuje suočavati, a sve veći broj muškaraca oseća strašan nagon za suočavanjem, ali uglavnom ne znaju šta im se zapravo dešava? To se može objasniti činjenicom da je emotivno telo kod žena mnogo razvijenije nego kod muškaraca. Prosto je: žene osećaju, a muškraci žive u mentalnom svetu. Takva nam je fizionomija tela (fizičkog, mentalnog, ali i emotivnog – jer telo svakog ljudskog bića se sastoji upravo od ta tri aspekta). Dakle, ako je emotivno telo kod muškaraca slabije razvijeno, onda oni zapravo nisu baš u stanju sebi objasniti zašto osećaju to što osećaju? Žene su navikunte pričati o emocijama pa ih samim tim lakeše razumeju. Što opet ne znači da ne beže od njih. E sad se vraćamo na priču o hrabroj ženi i muškarcima koji je traže. Javlja mi se muškarac sa kojim nisam bila u kontatktu godinama, kaže da ne zna zašto, ali ima potrebu da mi se javi, nešto ga vuče.-rece mi ona jedan dan.-Ne želim da se previše upuštam u razgovor sa njim, znam da ima porodicu, čemu sve to? Ali on sam počinje da se ispoveda. Nije srećan. Ne voli ženu i sa njom je samo zbog dece. Neispunjen je, prazan, očajan, a uporno ponavlja kako mu prijaju razgovori sa mnom. Frustrira me sve to! Besmisleno je!-Šta hoćeš od mene?-pitam ga.- Ako nisi srećan izbori se za sebe. Suoči se sa suprugom, razvedi se, nađi način da se usrećiš, jer izgovore ćeš uvek imati. Deca su, naravno, najveće opravdanje, što ne znači da su zaista opravdanje. Šta ti zapravo tražiš?Naravno, na ta pitanja nema odgovora. Osim onih svojstvenih za kukavičluk i strah od suočavanja: sad tek ne znam šta ću, toliko želim da te vidim ali ne smem, ne mogu se kontrolisati, ti si posebna žena, najbolja koju sam upoznao…Patetično zar ne? Ali da ironija bude veća, on nije jedini koji dolazi sa istim pitanjima i daje iste odgovore! To je izgleda postala globalna potreba! Šta muškarce toliko tera da traže Izvor u ženama koje se trude da budu u skladu sa Izvorom? Ima i onih muškaraca koji se bacaju na mentalno proučavanje duhovnosti, ali je poenta u tome sto se duhovnost ne može u potpunosti objasniti mentalno. To se mora osetiti. Drugi način ne postoji.A one žene koje su se posvetile Sebi, one OSEĆAJU. I čini mi se da muškarci, sledeći svoj instinkt, bivaju privučeni Izvoru upravo preko tih žena. Oni ne znaju zašto to rade, ali ja skromno dajem sebi za pravo da se ponašam kao objektivni posmatrač, i tako dolazim do zaključka da će izgleda većina muškaraca morati da se suoči sa mračnom stranom svoga bića upravo kroz ženu. Bolje rečeno, kroz podršku žene koja je sama to već prošla. Kao i vekovim pre, kada su Velike Sveštenice igrale glavnu ulogu u povezivanju čoveka i Majke Zemlje. Zapravo, one su bile emotivne majke muškarcima-dečacima, koji emotivno ipak nisu dovoljno zreli, ma koliko snažni i hrabri bili. Nekada su muškarci vrlo dobro znali prepustiti se i pokazati svoje slabosti koje su, naposletku, postajale njihova snaga. I poštovali su žene, jer su one bile njihov put do Boga. Naravno, sa pojavom monoteističkih religija i dominacije jednog Boga(muškog), žene su potpuno potisnute sa životne pozornice i uglavnom korištene u svrhe razmnožavanja, odgajanja potomaka i zadovoljvanja niskih strasti muškaraca koji su postajali očajniji nego ikad. Zamislite samo kako se oseća dečak koji je odbacio svoju majku i u njoj vidi sve, samo ne iskonsku nit koja ga povezuje sa Izvorom?I sada dolazim do zaključka: pošto se naša planeta nalazi u svom novom ciklusu, eri vodolije, izgleda da muškarci oprezno i stidljivo ponovo počinju tražiti svoju Veliku Majku da im pomogne da se vrate Sebi. Nije im lako, jer ni oni nisu krivi što je stoljećima unazad poredak stvari bio takav da je vladao patrijarhat, i da je emotivno suočavanje za jednog muškarca predstavljalo čisti jeres, posprdno nazvan kukavičluk. Muškarci ne plaču. Muškarci ne pričaju o osećanjima. Muškarci se ne plaše… A zapravo priznati sve to, znači pokazati onu izvornu hrabrost, samo što to ljudi uglavnom nisu znali. I još uvek mnogi ne znaju. Dakle, zašto se hrabrim ženama odjednom obraća sve veći broj muškaraca koji su oženjeni ženama koje još nisu spoznale svoju hrabrost? Po mome mišljenju, njih jednostavno vuče nagon za preživljavanje, jer sve je teže potiskivati demone, a nažalost njihove sopstvene žene su u većini slučajeva nemoćne da im pomognu, jer su i same izgubljene…-Ko im je kriv pa se svi žene slatkim i milim ženicama koje ćute i hrane njihov ego? Za žene biraju pristojne domaćice koje bi trebale biti dobre majke i supruge samo zato što nemaju prava na sopstveno mišljenje?!-uhvatih sebe kako osuđujem.-Tako im i treba kada nemaju dovoljno hrabrosti da održe veze sa ženama koje su jake i svesne svoje vrednosti! Neka ispaštaju! Sad bi trebala jedna hrabra žena da ih teši i uči kako da žive?! Ne zaslužuju to!-lukavo šapuće moj demon koji se sladi osvetom. Samo što sam ja sada u stanju da prepoznam demona i da se zapitam: čemu osveta? Šta se dobro može izroditi iz osvete? Evo, kroz istoriju svi se za nešto svete i ne bih rekla da je bilo kome bolje nakon “uspešne osvete“, jer očaj svejedno ostaje.Da li žene koje su odlučlie raditi na sebi i jačati svoju intuiciju, treće oko, sposobnost telepatije i sve ostale osobine koje su naše pramajke posedovale (i koje mi i sada posedujemo ali smo ih zaboravile), da li one trebaju biti ponovna spona između muškaraca i Boga? Nisam baš sigurna da će se u 21.veku graditi paganski hramovi i ljudi vraćati Majki Prirodi, ali možda ipak postoji neki način da mi, ljudska bića, jedni drugima pomognemo? Da otvorimo oči i polako izađemo iz košmara u kojem smo zarobljeni, jer možemo izaći, ali nije lako! Naročito ako si sam. Tekst sam pisala tragajući za odgovorima, nisam ih pronašla, ali svejedno mislim da će se odgovori pojaviti.