Šta znači fatalna žena? Ili bolje rečeno: ko je fatalna žena? Zašto se uopšte rađa ona, Femme Fatale?
Pojavi se tako tajanstvena, mračna, seksipilna, na izgled moćna – ona koja razara sve pred sobom, jer može joj se… I šta onda? Dođe da uzburka strasti i unese pometnju u prividno mirne živote prividno normalnih ljudi, i zatim nestane poput neke magije. I osuđuju je! Proklinju! Praziru! Pobogu, kako se usuđuje da izgleda tako zanosno i hoda poput mačke? Da priča o temama koje ljudi koji sebe smatraju normalnim ne razumeju? Da se smeje samo kad joj se smeje i da taj smeh uvek bude onaj iskreni iz srca? Da muškarce koji sline za njom smatra beznačajnim jer nisu u stanju fascinirati njen duh, pa joj se onda isti ti slinavi muškarci svete zbog povređene sujete? Dok je njihove žene mrze jer njihovi vlastiti muškarci njih nikada nisu (niti će) gledali na isti način na koji gledaju nju. Femme Fatale.
I da bude prezrena samo zbog toga što postoji i što je satkana od drugačijeg materijala?
-„Ona je luda.“
-„Čudna je, ne mogu dopreti do nje.“
-„Nisam u stanju da pročitam šta je u njenim očima, a znaš da ja uvek mogu čitati iz tuđih očiju.“
-„Ona je u sekti.“
-„Strašna je. Ja se nje plašim.“
-„Bolje je sklanjati se od takvih žena.“
-„Ma, ona je kurva! Odbija sve muškarce koji joj priđu, ali ja 100% znam da ima mnogo onih sa kojima se viđa. Pa šta ona glumi???“
I šta se često dešava?
Feme Fatale postaje odbačena. Osuđivana iako misli da nije kriva. Prognana, a da ni sama ne zna zašto? Neshvaćena.
I kako se brani žena za koju svi misle da je fatalna? Brani se tako što se na njenom licu ne vidi da je povređena. Njena haljina još seksipilnija. Kosa njena se vijori poput vulkanske lave. Pogled pun ponosa i prkosa. Osmeh na njenom licu zrači samopouzdanjem, a njen hod je dostojan hoda jednog osvajača. Na izgled nepobediva!
Nju ne dotiču pakosni komentari muškaraca koji bi dali sve da je imaju. Na njihove sujetne provokacije odgovara sa osmehom čineći ih još besnijim. Njihovim devojkama, suprugama, majkama ne pridaje pažnju. Na njihove zavidne poglede uzvraća prkosom uvlačeći se tako u jednu prljavu igru u kojoj nema pobednika, jer svi su poraženi, a opet svi misle da su pobedili. A zapravo je sve to samo jedna predstava očajnika na koju se Bogovi slatko smeju.
Fatalne žene – za sebe fatalne. To je jednino čega je ona zaista svesna.
Ali šta se dešava u duši te žene koja je, kada odbacimo sve maske iza kojih se krije, na kraju krajeva samo ljudsko biće? Kako se ona zaista oseća? Da li nju boli kada joj u lice kažu da je dušu prodala đavolu jer su joj oči prozirno plave boje? Da, prvo se nasmeje na tako besmislen komentar, ali kasnije se zapita da li je moguće da su ljudi na tako niskom stepenu razvoja? I šta, do đavola, ona traži tu, među tim ljudima? Ali kada se osvrene oko sebe, ona je uvek okružena baš takvim ljudima, pa čemu je oni uče? Koja je njihova svrha? I boli je sve to! Naravno da boli. Nemojte se zavaravati kada vidite ženu koja svojim stavom odaje utisak da je lavica, da u njoj ne postoje emocije koje je guše i da je zli pogledi ne dotiču. Vidite, ona se samo dobro pretvara, jer je naučila da je to jednini način opstanka na ovome svetu dualiteta dobra i zla.
I šta se na kraju dešava kada jedna Femme Fatale više nema snage niti volje da se bori protiv drugih i protiv sebe? Opisaću vam iskustvo jedne takve žene i izbor koji je donela, pošto više nije ni imala izbora.
Ta žena, je imala snažnu veru u sebe i snagu sopstvenih misli! Čvrsto je verovala da je kreator vlastite sudbine! Da. Ona svojim mislima može sebi manifestovati život iz snova, jer zna kako se to radi! A vidite, čak je i delimično uspevala u tome. Zaista je manifestovala mnogo toga i kratkotrajno uživala u svojim manifestacijama. Ali naglašavam: kratkotrajno. Nešto je nedostajalo. Postojao je taj neki podmukli deo nje koji se nije uklapao u savršenu viziju koju je imala u svojoj glavi. Njene emocije. Izdajice. Pratile su je kud god bi krenula, kao neko proklestvo. Svaki put kada bi osetila zavidan pogled žene koja strepi da će se njen muskarac njoj previše približiti, ona bi prvo osetila prkos, pa bes jer joj uopšte nije cilj da zavodi zauzete muškarce, pa onda bol jer je neshvaćena i na kraju strah da će opet biti odbačena kao onda kada je imala deset godina i kada su je sve drugarice odbacile jer se najlepši dečak u društvu zaljubio u nju, a ona to uopšte nije želela! I onda bi se njena savršena manifestacija rasprsnula poput balona od sapunice, jer uviđala je da, ma šta činila, iste emocije je uvek progone. I to je samo jedan od primera u kojem je počela sumjati u svoju sposobnost da vlastiti život dovede u red. Kako je vreme proticalo ona se osećala sve uznemirenijom, jer je oko sebe sve više manifestovala primere onoga od čega je čitav život bežala. Umesto da radi posao koji voli, radila je ono što prezire. Sudeći po zavisti žena oko nje, trebala bi imati bar 4-5 uspešnih muškaraca u svom životu koji bi uvek bili tu da joj pomognu, a zapravo se ona nikome nije imala obratiti za pomoć. Gledajući je kako se šeta sama, svako bi pomislio da ide u susret svome voljenom, ali ona je zapravo zaista šetala sama i osećala strašnu usamljenost. Po načinu na koji troši novac, pomislili bi da ga ima i više nego dovoljno, ali realno ona je stalno strepila da će ostato bez novca…
I tako bismo mogli nabrajati u nedogled, ali činjenica je da je ona postala svesna ironije života koji vodi i odjednom digla ruke od svega i upala u stanje beznađa i apatije. I onda je ono što je trebala da spozna, došlo ka njoj u trenutku kada je bila spremna za to. Po rečima Boginja, konačno je dala dozvolu Svemiru da joj otvori vrata Pakla.
„Dušo, zar si mislila da si došla na ovas svet da bi iskusila isključivo sreću? Pa onda ne bi ni izlazila iz Raja (kako već vi sa Zemlje nazivate svet u kojem preovlađuje isključivo mir). Poželela si da se malo igraš na planeti Zemlji u kojoj postoje određena pravila i ti si prihvatila ta pravila… Zašto se onda buniš?“-jednom prilikom joj reče njena voljena Boginja.
„Ali ne mogu više da se borim! Ne mogu više da patim! Želim da živim u skladu sa sobom!“-vrištala je ona.
„Onda se suoči sa svojim najdubljim demonima.“-glasio je odgovor na njene vapaje.
I tako je fatalna žena odlučila da zaista postane fatalna, ali ne za sebe već za demone u sebi. Odlučila je da nauči biti hrbra. Nema više bežanja niti maski. Kada je očajna ona plače. Kada je srećna smeje se. Kada je neko povredi otvoreno to kaže bez potrebe da uzvrati istom merom. Jednostavno konstatuje da je povređena jer se zaista tako oseća. Donela je čvrstu odluku da postane iskrena prema sebi i da kroz pakao prođe kao lavica koja zna da će ojačati posle svake borbe. Jer najjači samo opstaju. Ne najjači po snazi, već po suočavanju sa bolom utisnutim u Emotivno Telo svakog od nas. Sa svojim ličnim bolom, a i onim generacijskim koji je, takođe, utisnut u našim genima. Da, ona je shvatila da je dužna zaustaviti kletvu svoga roda. A to uopšte nije lako. Ali nije ni nemoguće.
Postalo joj je jasno da je ona izabrala da se rodi baš takva, na izgled fatalna. To je njen krst sa koji je došla na ovaj svet. I pošto je već izabrala takvu ulogu, onda je od detinjstva učila kako da se snalazi u njoj. Valjda je uvidela da ako već privlači pažnju onda mora i da se štiti. A kako se štite fatalne žene? Tako što oko sebe stvore ljušture nepobedivih osvajačica. Jer onda manje bole otrovni ujedi koje dobijaju čitav svoj život.
„Patim što sam neshvaćena, ali neću nikome pokazati koliko me sve to boli! Što je ona ljubomorna na mene kada ima sve ono što ja nemam? Zašto uvek privlačim muškarce koji me ne zanimaju, a oni koje želim su obično zauzeti iako otvoreno pokazuju da me žele? Ali je se neću spustiti tako nisko i biti nekome ljubavnica i druga žena!!! Ne! Previše volim sebe. I zato sam sama. I usamljena. Jer ja nikoga ne molim za ljubav, zato što znam da je zaslužjuem. Ali svejedno patim…“
Međutim, taj obrazac ponašanja vodi u direktnu propast. Svi mehanizmi samoodbane su zapravo mehanizmi samoobmanjivanja malog deteta u njoj koje vršiti da ga ona čuje i posveti mu se.
„Ne traži odgovore spolja. Svi dogovori u tebi su. Suoči se sa njima!“-opet šapuću Boginje.
Shvatila je da mora izlečiti svoje Emotivno Telo i naučiti da prihvati bol kao sastavni deo života. I naučila je da može biti žena, lepa žena, ali da ne mora biti fatalna. Ni za sebe niti za druge, jer to devojčica u njoj ne želi. Ta devojčica samo traži da bude shvaćena bez da unosi pometnju u tuđe živote.
I sada Femme Fatale uči kako da bude ono što zaista jeste: osoba koja je istinski svesna sebe i sveta oko sebe. I ništa spolja joj ne mora dokazivati da je nešto što čini dobro ili loše, jer ona to već sama može predvideti pošto je više ne prati njeno proklestvo, jer je prestala bežati. Konačno se suočava sa svojim strahovima i kroz njih raste. I jedino zbog toga je i izabrala da bude deo predstave koja se odvija na ovoj planeti. Da bi rasla. Kroz patnju i radost. Kroz rat i mir. Kroz mržnju i ljubav. Dualitet.
Femme fatale, kao i svi drugi ljudi, koji zaista misle da se duhovno uzdignu moraju proći kroz svoj lični Pakao. Bez bola nema rasta. Okrutno ali istinito. I oslobađajuće.
